НА ДАНАШЊИ ДАН

На данашњи дан 13. априла 1882. године умро је Бруно Бауер, немачки филозоф и теолог. Рођен је 6. септембра 1809. године у Ајзенбергу, да би се 1815. услед новог запослења његовог оца, преселио са породицом у Берлин. Студирао је на берлинском Универзитету у периоду од 1828. до 1834. где је имао ту могућност да уживо слуша предавања великана немачке филозофске мисли као што су Хегел, Шлајермахер (Friedrich Daniel Ernst Schleiermacher), Густав Хото (Heinrich Gustav Hotho) и Филип Марајенке (Philip Konrad Marheineke).
1829. године Бауер добија пруску краљевску награду за есеј о Кантовој естетици, по Хегеловој препоруци. Хегел је у то доба био апсолутни првак немачке филозофије. Његов утицај је био толики да се потоњи развој немачке филозофије огледао у распаду његових ученика (младохегелијанаца) на леве и десне. Левима су припадали Маркс, Енгелс и Фојербах, док су деснима припадали Хото, Марјенке и сам Бауер. Његов сукоб са Марксом постао је чувен услед Марксовог Прилога јеврејском питању у ком он директно критички одговара на Бауеров спис Јеврејско питање, покушај разрешавања тог актуелног проблема у Немачкој, који је гласио „Шта радити с њима?“. Бауер је био екстреман мислилац у сваком смислу, а један пример тог екстремизма јесте да је бавећи се теологијом и хришћанством дошао до става да историјски гледано Исус Христос никада није постојао, већ да је он митска фигура, настала као плод синтезе јеврејске, римске и хеленске митологије.

НА ДАНАШЊИ ДАН

На данашњи дан 10. априла 1583. године рођен је један од највећих политичких филозофа Хуго Гроцијус (Hugo Grotius). Овај холанђанин био је право чудо од детета. Уписао је Универзитет у Лајдену са само 11 година. Већ са 16 објавио је своју прву књигу: школско издање аутора касне антике Марцијана Кампанеле (Martianus Capella) о седам слободних уметности (Martiani Minei Felicis Capellæ Carthaginiensis viri pro consularis Satyricon). Књига је остала као узорна рефренца још вековима потом. Две историјски најутицајније његове књиге, поготово за поље међународног права су О закону рата и мира (De iure belli ac pacis)(1598) и Слободна мора (Mare Liberum)(1609), због чега се Гроцијус и сматра „оцем међународног права“. Гроцијусов је чувен животни мото био „Ruit hora“(„Време тече“), а последње су му речи биле „Door veel te begrijpen, heb ik niets bereikt“ („Схвативши многе ствари, остварио сам ништа“). Напустио је овај свет болестан и уморан 1645.

НА ДАНАШЊИ ДАН

На данашњи дан 8. априла 1859. године рођен је отац феноменологије и један од највећих филозофа у историји Едмунд Хусерл (Edmund Gustav Albrecht Husserl). Хусерл је био јеврејског порекла, а рођен је у Просницу у Моравији на простору тадашњег Аустријског цартсва, а данашње Чешке. Образовао се на Универзитету у Лајпцигу учећи математику, физику и астрономију. Интерес за психологијом у њему су пробудила предавања оснивача експерименталне психологије Вилхелма Вунта (Wilhelm Wundt). Након тога, одлази у Берлин да настави са студијама математике под вођством једног од највећих математичара тога доба Карла Вајерштраса (Karl Weierstrass). Ипак, истинско интересовање за филозофију, којој ће посветити свој потоњи живот, код Хсуерла распламсава Франц Брентано (Franz Brentano), католички теолог, филозоф схоластичко-аристотелијанске провенијенције и оснивач другачије врсте психологије од Вунтове, тзв. дескриптивне. Ипак, Хусерла никада није напустио интерес према математици, логици и уопште природним
наукама. Похађајући и предавања и одржавајући преписку са тада непознатим математичарем и филозофом Готлобом Фрегеом (Gottlob Frege), Хусерл се одлучује да направи први корак у филозофирању. У то време, усталило се разумевање природе предмета логичке и математичке науке, као у основи психолошких. Овакав став данас називамо психологизмом, а наспрам њега су се критички усмерили и Фреге и Хусерл. Ипак начин осигуравања овог поља људског духа као независног од психе и објективног у карактеру, код Хусерла и Фрегеа се
битно разликује. Хусерл, „наоружан“ сазнањима и методским приступом Брентанове дескриптивне психологије и теоријом интенционалности као суштином менталног, објављује 1891. књигу Филозофија аритметике (Philosophie der Arithmetik. Psychologische und logische untersuchungen). Попут Фрегеа, Хусерл је желео да довољно строго утемељи аритметику као априорну науку, али за разлику од Фрегеа није намеравао да је редукује на грану логике. фрегеу се ова књига нимало није допала, оптужујући Хусерла у преписци за
психологизам. О томе колико је Хусерл поштовао Фрегеов став, сведочи његово одустајање од претходног начина рада. Хусерл се окреће себи и настоји да на трагу Фрегеових критика и знања стечених код Брентана, заснује филозофије достојан строг метод мишљења којим би утемељио логику. Резултат тог напора била је феноменологија. Десет година након
тога, 1901. Хусерл објављује први том својих Логичких истраживања (Logische Untersuchungen). У овој књизи Хусерл је по први пут, али још увек га тако не именујући, представио свету свој феноменолошки метод. Човек, на кога су ова истраживања имала пресудан утицај, а који ће касније постати најбољи ученик Хусерлове феноменолошке школе био је Мартин Хајдегер (Martin Heidegger). Ипак, Хусерл се са феноменологијом, одредбом њеног правог предмета, начина спровођења, домета примене и сврха, мучио целога живота. Међу најзначајнија његова дела настала у том раду јесу Филозофија као строга наука (1911) (Philosophie als strenge Wissenschaft), Идеја за једну чисту феноменологију и феноменолошку филозофију (1913) (Ideen zu einer reinen Phänomenologie und phänomenologischen Philosophie), Предавања о феноменологији унутрашње свести о времену (1928) (Vorlesungen zur Phänomenologie des inneren Zeitbewusstseins), Криза европских наука и трансценднетална феноменологија; један увод у феноменолошку филозофију (1936) (Die Krisis der europäischen Wissenschaften und die transzendentale Phänomenologie: Eine Einleitung in die phänomenologische Philosophie), Картезијанске медитације (1950) (Cartesianische Meditationen). До разлаза са Мартином Хајдегером долази 1927. када се појављује прво Хајдегерово и по свему судећи капитално дело Бивствовање и време (Sein und Zeit). Ипак, настављача Хусерлове феноменологије има и дан данас, а он ће остати као вечни пример и узор строгости, озбиљности и захтевности какву један прави филозоф мора имати наспрам филозофског мишљења.

НА ДАНАШЊИ ДАН

На данашњи дан 8. априла 1835. године умро је Фридрих Билхелм Кристијан Карл Фердинанд фон Хумболт (Friedrich Wilhelm Christian Karl Ferdinand von Humboldt). Хумболт је био немачки филозоф, лингвиста, политичар, дипломата, али и оснивач Универзитета у Берлину, који од 1949. године носи његово име. Рођен је 22. јуна 1767. године у Потсдаму. Хумболтов отац служио је као мајор у Пруској војсци. Највећи филозофски допринос Хумболт је остварио у пољу филозофије језика, затим у етнолингвистици, али и у теоретским
промишљањима, те збиљским реформама образовања. Тзв. Хумболтова реформа и идеја универзитета била је доминантни образац образовања у Европи све до болоњских реформи, које се такође донекле ослањају на његов основ. Овај начин образовања породио је све значајне интелектуалце и научнике друге половине 19. и целог 20. века.

НА ДАНАШЊИ ДАН

На данашњи дан 22. марта 1832. године овај свет напустио немачки полимат и универзални геније романтизма Јохан Волфганг Гете (Johann Wolfgang Goethe). Рођен је 28. августа 1749. године у Франкфурту. Гете је јако млад кренуо да стиче образовање из мноштва области, следећи ренесансни идеал универзалног човека. Похађао је приватне часове из класичних језика: латинског, старогрчког и хебрејског, као и из француског, италијанског и енглеског. То је било праћено учењем плеса, јахања и мачевања. Иако је прва велика
Гетеова страст била цртање, ипак се посредством читања Хомера и Клопштока (Friedrich Gottlieb Klopstock), определио за литературу као свој животни позив. Прву славу стекао је објављивањем романа Јади младог Вертера (Die Leiden des jungen Werthers) 1755. године. О популарности тог романа сведоче две ствари. Прво многи млади људи читајући га и у намери да подражавају главног јунака тог дела, одлазили су толико далеко, да су окончавали свој живот самоубивством, попут Вертера. Такође, позната је опсесија Наполеона Бонапарте овим делом, те да је приликом свог усрета са Гетеом много година касније, добар део разговора посветио испитивању Гетеа о томе који делови романа су били збиља
порживљени, а који плод пишчеве уобразиље. Начелно, Гете се сматра једним од најутицајнијих писаца немачког говорног подручја. Његов рад ипак, простире се од књижевности преко филозофских и политичких списа, естетске критике, све до радова о ботаници, анатомији и бојама, где је постигао извесна научна открића. Будно је пратио и подстицао развој немачке модерне филозофије, коју данас именујемо као немачки класични идеализам. Препознавао је трансепохални значај Кантовог трансценднеталног идеализма, али је и пре
јавности тога доба, уочио дубину и спекулативност мисли, иза опскурности стила писања и изражавања, тада младића, Георга Вилхелма Фридриха Хегела. Познавао је и Шопенхауера коме је признао интелектуалну надареност, али и несносност гордељивости и унакажености његовог карактера. За крај истичемо, да је Гете помно пратио и пробој српског језика и књижевне баштине, који је промовисао Вук Караџић. Здушно се одушевљавао нашом епиком и лириком, нарочито песмом Хасанагиница, којој је посветио чак и немачки превод.

НА ДАНАШЊИ ДАН

На данашњи дан 18. марта 1919. године рођена је Гертруда Елизабет Марагет Енскомб (Gertrude Elizabeth Margaret Anscombe), једна од највећих филозофа аналитичке филозофске оријентације. Рођена је у Лимерику у Ирској, а универзитетско образовање стицала је на Оксфорду, учећи књижевност. Приликом студија постала је католкиња. 1941. године удала се за Питера Гича (Peter Geach) једног од највећих логичара и филозофа, такође аналитичке традиције мишљења. Током другог светског рата похађала је постдипломске студије на Кејмбриџу, где је посећивала предавања чувеног Лудвига Витгенштајна (Ludwig Wittgenstein). За Витгенштајнову филозофију се заинетресовала читајући пре свега његов Логичко-филозофски трактат (Tractatus Logico-Philosophicus). Oдушевљена Витгенштајновим списима, као и методом филозофирања и предавања, дубоко се предала филозофији. Витгенштајн ју је веома волео и поштовао, а колико је био уверен у њено исправно разумевање његове филозофије сведочи и његова одлука да за преводица његових Филозофских истраживања (Philosophische Untersuchungen), са немачког на енглески језик, одабере баш њу. У својој дугој филозофској каријери покрила је велики број тема и проблема, од тумачења Витгенштајнове филозофије, преко метафизике, филозофије духа, етике, филозофије религије, естетике, логике. Међу њена најзначајнија дела спадају Интенција
(Intention) (1957), Увод у Витгенштајнов Трактат (An Introduction to Wittgenstein’s Tractatus) (1959), Три филозофа (Three Philosophers) (1961), Каузалитет и Детерминација
(Causality and Determination) (1971), Времена, почеци и узроци (Times, Beginnings and Causes) (1975), Од Парменида до Витгенштајна (From Parmenides to Wittgenstein) (1981), Метафизика и филозофија духа (Metaphysics and the Philosophy of Mind) (1981), Од Платона до Витгенштајна (From Plato to Wittgenstein) (2011). У позним годинама живота
патила је од срчаних проблема, а 1996. умало је настрадала у саобраћајној несрећи. Од последица се никада није потпуно опоравила. Преминула је 2001. године у 81. години живота, оставивши иза себе мужа и њихово седморо деце.

НА ДАНАШЊИ ДАН

На данашњи дан 13. марта 2002. године умро један од највећих мислилаца Западне Европе Ханс Георг Гадамер (Hans Georg Gadamer). Рођен је 11. фебруара 1900. године. Син богатог хемичара од кога се очекивало да настави очевим путем, образујући се у природним наукама, ипак је у свом срци осетио позив оних духовних. Филозофију је прво студирао код неокантоваца, а онда су му се догодиле две ствари, које су одредиле његов будући живот. Прво га је напосредно након пунолетства напала дечија парализа. И тако, једног дана, лежећи на болесничкој постељи, борећи се живот, до њега доспео рукописни препис са предавања једног младог доцента филозофије. Присећајући се искуства читања тог папира Гадамер је говорио да се осећао као да га је погодио гром. Име тог доцента било је Мартин Хајдегер. Гадамер је успео да преживи опаку болест, иако је она на њему оставила доживотни траг,
искривљене ноге, услед којих се морао кретати са штапом. Али то га није спречило да настави школовање код Хајдегера. Након филозофије, завршио је класичне науке и посветио се истраживању античке филозофије, пре свега Платона и Аристотела. Гадамер је био, у складу са својим првим филозофским узором Платоном, човек живе речи, дијалога, пре него пера. То је делимичан разлог томе да је релативно мало писао и објављивао пре свог капиталног дела Истина и метода (Wahrheit und Methode) коју објављује у 60. години живота. У том спису он је профилисао нови филозофски правац филозофску херменеутику, наслањајући се на радове раног Хајдегера, његову херменеутику фактицитета, сједињујући је са Хегеловом дијалектиком, Платоновом дијалошком логиком, Кантовим ограничењима људског сазнања и трансценденталним начином постављања питања. Гадамерова идеја јесте да је област духовних наука, заједно са уметношћу, филозофијом и религијским списима, област у ком не влада природно-научни метод, али да баш тај факат гарантује овој области то да се у њој збива истина, за разлику од природних наука. Својом филозофском херменеутиком Гадамер се истакао као врсни, проницљиви и аутентични интерпретатор класичних филозофских фигура од Платона и Аристотела, преко Канта и Хегела, све до неокантоваца, Дилтаја, Хусерла и Хајдегера. Ерудита који је осим класичних језика познавао и италијански, енглески и француски језик. Шармантни и духовити, немачки професор старог кова, био је омиљен међу студентима. Одишући загонетношћу, преносимо за крај, реченицу у којој је сакривена срж његове филозофије: “Бивствовање које се може разумети јесте језик.”