Дорина Патрунсу
Универзитет у Букурешту, Румунија

Да ли треба забранити говор мржње? Разлози за и против

Данас је скоро једногласно прихваћено да слобода изражавања није само неотуђиво индивидуално право већ и један од нужних атрибута либералне демократије и владавине права. С друге стране, иако сваки појединац има ово неотуђиво право без икакве разлике, а ниједно од њих није тако заштићено или слободно, повредљивост појединаца кроз различите манифестације јавног језика (то јест, говора  мржње, непримереног или политички некоректног  говора), будући сирова емпиријска чињеница, јесте колико несрећна толико и мрска. Као таква, ограничавање и чак забрана оваквих манифестација слободе изражавања се сматрају не само нужним да би се обезбедио плуралистички оквир прикладан демократском и либералном друштву већ такође и потпуно легитимним.

Показаћу у овом чланку да иако се мржња манифестује у многим говорима и, на жалост, таква осећања се изражавају кроз њих, њихово јавно/легално/политичко кажњавање као говора мржње је штетно не само за слободу изражавања појединаца већ исто тако и за саме појединце и за кооперативан потенцијал интеракција између њих.

Фундаментална примедба гласи да забрана говора мржње паразитира на слободи говора и тако доприноси проширивању дискреционе моћи државе над појединцима онемогућавањем било какве слободне интеракције између њих, а не само агресивних или потенцијално конфликтних, кроз јавни дискурс.

Према томе, претпоставимо појединца или групе појединаца погођенe мржњом других појединаца. У овом случају, спречавање од самог почетка извесних потенцијално реципрочних манифестација, чак и реципрочно агресивних, на нивоу језика, повећаће узајамну нетолеранцију и смањиће способност за сарадњу.

Прећутна али погрешна претпоставка регулисања говора мржње је та да ће забрана изражавања агресивности у језику укинути намеру агресивног мишљења и, према томе, такође спречити осећање мржње. Проблем је у томе да ако говор мржње прекида сарадњу, забрана говора мржње чини сваку намеру за сарадњом невероватном, а ризик од манифестовања других облика изражавања много агресивнијих и бруталнијих од оних у језику, је много већи. Сарадња која би се обезбедила на тај начин била би привидна сарадња, последица тираније, декларативан или језички чин, без садржаја и стварности. Забрана говора мржње је унапред осуђена на неуспех и ризикује да се тако изгуби оквир за заговарање грађанских права који би логички претходио свакој сарадњи.

Кључне речи: слобода изражавања, говор мржње, плурализам, принцип нешкођења, демократија.

Dorina Pătrunsu
University of Bucharest, Romania

Should hate speech be banned? Pros and cons

Nowadays, it is almost unanimously accepted that freedom of expression is not only an inalienable individual right but one of the indispensable attributes of liberal democracy and the rule of law. On the other hand, although every individual has this inviolable right indiscriminately, none of them is as protected or free, the violability of individuals through various manifestations of public language (i.e., hate speech, inappropriate or politically incorrect speech) being a brute empirical fact, as unfortunate as it is detestable. As such, the restriction and even the prohibition of such manifestations of freedom of expression are considered not only necessary in ensuring a pluralistic framework appropriate to a democratic and liberal society but also fully legitimate.

What I am looking for in this article is to show that although hatred is manifest in many speeches and, unfortunately, such feelings are released through them, their public/legal/political blaming as hate speech is harmful not only to the freedom of expression of individuals but also both to the individuals themselves and the cooperative potential of the interactions between them.

The fundamental objection is that the prohibition of hate speech parasitizes free speech, contributing to the extension of the state’s discretionary power over individuals by blocking any free interaction between individuals, not just the aggressive or potentially conflicting one through public discourse.

So, suppose we are to consider the individual or groups of individuals affected by the hatred of other individuals. In that case, preventing ab initio of certain potentially reciprocal manifestations, even reciprocal-aggressive at the level of language, will increase mutual intolerance and decrease the propensity to cooperation.

The tacit but false assumption in the regulation of hate speech is that the prohibition of no longer being aggressive in language cancels the intention to think aggressively and, therefore, would also weigh the feeling of hatred. The problem is that if hate speech disrupts cooperation, the hate speech ban makes any cooperative intention unlikely, the risk of manifesting other forms of expression much more aggressive and brutal than those of language being much higher. The cooperation that would be obtained would be a simulacrum of cooperation, the consequence of tyranny, a declarative or language act, without substance and reality. The hate speech ban is self-defeating and risks losing the libertarian framework that would logically precede any cooperation.

Keywords: freedom of expression, hate speech, pluralism, the principle of non-harm, democracy

Полина Иванова – КУ Леувен, Белгија
Владимир Лукић – Универзитет Пардубице, Чешка
и Универзитет Антверп, Белгија

 Друштвени напредак: Примена глобалног хедонизма

Тема овог рада ће бити примена теорије глобалног хедонизма на област друштва. Наиме, ми бисмо желели да скицирамо глобални хедонизам који је предложио Роџер Крисп (Roger Crisp) и сагледамо друштвени напредак из ове перспективе. Овај аргумент ће бити скициран у следећа три корака – разрадићемо који облик хедонизма узимамо у обзир диференцирајући колективни хедонизам и индивидуални хедонизам и повезаћемо га са теоријом друштвеног напретка коју су развили Мишел Муди-Адамс (Michele Moody-Adams) и Нора Хамалаинен (Nora Hämäläinen). Први корак је наглашавање значаја хедонизма у етичкој дебати и његово формулисање као нужног састојка нашег разумевања морала. Други корак имплицира диференцирање између индивидуалног хедонизма, што је схватање које наглашава индивидуално задовољство и колективног хедонизма, који  наглашава колективно задовољство. Пошто смо предложили овај контраст, желели бисмо да предложимо дескриптивно схватање онога што смо ми назвали друштвени напредак са становишта колективног хедонизма, као и да изложимо прото-нормативну тврдњу која подржава даљу друштвену еволуцију.

Кључне речи: глобални хедонизам, колектив, индивидуа, друштво, морал.

Polina Ivanova – KU Leuven (Belgium)
Vladimir Lukić – Centre for Ethics as Study in Human Value, University of Pardubice/ University of Antwerp (Czech Republic/ Belgium)

Social Progress: Applying Global Hedonism

The subject of this paper will be the application of the theory of global hedonism into the realm of the social. Namely, we would like to take the outlines of global hedonism proposed by Roger Crisp and look at the social progress from this perspective. The outline of this argument is in the following three steps – elaborating which form of hedonism we are taking into the account, making a differentiation between the collective hedonism and the individual hedonism, and connecting it to the theory of social progress which was developed by Michele Moody-Adams and Nora Hämäläinen. The first step consists of stressing the importance of hedonism in the ethical debate and framing it as a necessary ingredient of our understanding of morality. The second step entails making a differentiation between the individual hedonism, an outlook which puts an emphasis on the individual pleasure and the collective hedonism, which highlights the importance of the collective pleasure. After proposing this contrast, we would like to propose a descriptive outlook on what we have called social progress from the standpoint of the collective hedonism, as well as provide a proto-normative claim which supports the further social evolution.

Key words: global hedonism, collective, individual, social, moral

Борис Братина,
Универзитет у Приштини
(са привременим седиштем у Косовској Митровици),
Филозофски факултет,
Катедра за Филозофију

РАДОСТ УЗАЈАМНОГ ЦИТИРАЊА

Филозофији је, бар 50 година уназад, одузет сваки јавни утицај, чињеницом да је “затворена” на универзитетима. У томе, они који су успели да се домогну академије, ти “затворени”, осећају се комфорно и привилеговано, таман толико да би у “радости узајамног цитирања” усрдно подржавали репродукцију система који их је ту поставио. Какву мисао онда од тих “државних дембела” очекивати? Они се поносе тзв. школском филозофијом и презиру све оне који академији не припадају. Шта ће државни филозофи предвидети, што је један од основних задатака науке, од онога што је релевантно за будућност човечанства? Наравно, ништа, али ће зато подржавати намере и тенденције разовја и репродукције односа моћи. Mоже цинично звучати, но свакако је добро да од оваквих људи у битном будућност не зависи, јер су они тек апологети и псеудо-пројектантни система. Живот се одвија ван универзитета, а улога ових бирократа је да га сузбију свуда изван контролабилног капацитета сопствених могућности. Живот то неће омести, јер ће на маргини (која је постала центар) пропаганде, а пропаганда је главна активност академских филозофа, изнова ницати стварност која ће империјајни систем знања и дејстава ставити у други план. У целини, да би филозофија имала прилике да сагледа стварност, мора се еманциповати од владајућих (ре)продуктивних релација. Напросто, филозофија као системска ствар која се систему додворава, треба да нестане. Нека остане чиста аргументација и филозофски образложене вредности, које бисмо могли назвати најважнијом дискусијом нашег времена.

Кључне речи: филозофија, наука, човечанство, субјективност, систем.

Boris Bratina,
University of Prishtina
(with temporary headquarters in Kosovska Mitrovica),
Faculty of Philosophy,
Department of Philosophy

THE JOY OF MUTUAL QUOTATION

Abstract: At least 50 years ago, philosophy was deprived of any public influence, due to the fact that it was “closed” in universities. In this, those who managed to reach the academy, those “closed”, feel comfortable and privileged, just enough that in the “joy of mutual citation” they would earnestly support the reproduction of the system that placed them there. What kind of thought can we expect from those “state dembels”? They are proud of the so-called school philosophy and despise all those who do not belong to the academy. What will state philosophers predict, which is one of the basic tasks of science, from what is relevant for the future of humanity? Of course, nothing, but it will therefore support the intentions and tendencies of the development and reproduction of power relations. It may sound cynical, but it is certainly good that the future does not depend on such people, because they are only apologists and pseudo-designers of the system. Life takes place outside the university, and the role of these bureaucrats is to suppress it everywhere beyond the controllable capacity of their own capabilities. Life will not interfere with this, because on the margin (which has become the center) of propaganda, and propaganda is the main activity of academic philosophers, reality will emerge again and again, which will put the imperial system of knowledge and actions in the background. In general, in order for philosophy to have the opportunity to look at reality, it must be emancipated from the ruling (re)productive relations. Simply put, philosophy as a systemic thing that flatters the system should disappear. Let pure argumentation and philosophically reasoned values ​​remain, which we could call the most important discussion of our time.

Keywords: philosophy, science, humanity, subjectivity, system.

Проф. др Дејан Донев
Универзитет „Ћирило и Методије“
Скопље, Македонија

Нужност примене етичког образовања ради бољег хуманог друштва

Етичко образовање је најновији тип филозофског образовања млађих генерација. Подучавање филозофије није само развој духа већ и пут ка самосвести и свести о људској дужности. Етичко знање и осећања су основа за хумани, морални и интелектуални развој особе. У сусрету са етичким питањима и садржајем млада особа се уклапа у стварност света као људско дело и ради бољег људског друштва. Кроз етику и такође и политичку филозофију она схвата да је личност континуитет, али исто тако и напредак; да је особа део своје мале заједнице, али и интегрални део целог света…

Етичко образовање је заинтересовано за то како да особа постане морална индивидуа која слободно просуђује, гради и развија морал; шта је садржај моралне изградње личности и кроз које све фазе личност пролази на том сложеном путу самоизградње од несвесног бића до бића које свесно гради добар свет, исправне етичке  вредности и моралне принципе. Тако задатак није само стварање моралне личности појединца која „примењује“ морал већ је то и задатак стварања етичког субјекта, то јест особе  која мисли и просуђује слободно и одговорно и која гради и развија морал и нове моралне норме.

Кључне речи: етичко образовање, етика, морално васпитање, филозофија, етички субјект.

prof. d-r Dejan Donev,
redovni professor Etike i Bioetike,
Institut za filozofiju, Filozofski fakultet u Skoplju, Univerzitet »Sv. Ćiril i Metodij«,
Bul. „Goce Delčev“, 9A, 1000 Skoplje, S.Makedonija
donevdejan@fzf.ukim.edu.mk

THE NECESSITY OF IMPLEMENTING ETHICAL EDUCATION FOR A BETTER HUMAN SOCIETY

 Ethical education is the latest type of philosophical education of the younger generations. The teaching of philosophy is not only the development of the spirit, but also the path to self-awareness and awareness of human duty. Ethical knowledge and feelings are the basis for human, moral and intellectual development of a person. In the encounter with ethical issues and contents, the young person fits into the reality of the world as a human work and for a better human society. Through ethics and alsto political philosophy, she manages to realize that personality is continuity, but also progress; that a person is a part of his small community, but also an integral part of the whole world …

Ethical education is interested in how a person becomes an ethical individual who freely judges, builds and develops morality; what is the content of the moral construction of the personality, and what are the stages through which the personality passes on that complex path of self-construction, from the unconscious being to the being who consciously builds a good world, correct ethical values ​​and moral principles. So, the task is not only to create a moral personality of the individual who “implements” morality, but it is also a task to create an ethical subject, i.e. a person who thinks and judges freely and responsibly, and who builds and develops morals and new moral norms.

Key words: ethical education, ethics, moral upbringing, philosophy, ethical subject.

В. Божичковић

Показни изрази и лингвистичко значење: интерперсонални проблем

Когнитивно значење мисли које ми интраперсонално изражавамо помоћу показних израза не може се изједначити са лингвистичким значењем ових израза зато што је могуће и да се изразе мисли са различитим когнитивним значењем помоћу истих показних израза и да се изразе мисли са истим когнитивним значењем помоћу различитих показних израза. Другу могућност је илустровао Фреге (Frege) на чувен начин у свом тексту Мисао: „Ако неко жели да каже данас оно што је изразио јуче користећи реч ‘данас’, он ће заменити ову реч речју ‘јуче’.“ Али, ако ми можемо да поново изразимо ову исту мисао помоћу израза са различитим значењима, како можемо да објаснимо њихово когнитивно значење и сродан проблем чувања веровања у односу на веровања показних израза? Ако неко жели да каже данас оно што је изразио јуче користећи реч ‘данас’, он ће заменити ову реч речју ‘јуче’. Док сам се бавио овим у раду који сам предао за садашње издање Зборника ФР, и даље ме је узнемиравало како можемо да се позабавимо интерперсоналним случајем где ја кажем вама ‘Ја сам гладан’, а ви то поновите изразом ‘Ви сте гладни’. Јер, може се закључити да ви и ја не можемо да мислимо на мене посредством истог когнитивног значења, нарочито ако је Фреге у праву када тврди да се свако представља себи на посебан начин на који се он не може представити ником другом. На први поглед, морамо да се задовољимо несиметричном теоријом која третира интраперсоналне и интерперсоналне случајеве различито, што нити иде њој у прилог, нити мене задовољава. Надам се да ћу ово решити до времена одржавања ФР конференције 2022.

V. Bozickovic

Indexicals and Linguistic Meaning: The Interpersonal Trouble

The cognitive significance of those thoughts that we intrapersonally express by means of indexical expressions cannot be equated with the linguistic meaning of these expressions since it is both possible to express thoughts with distinct cognitive significance by means of the same indexical and to express thoughts with the same cognitive significance by means of different indexicals. The second possibility is famously illustrated by Frege in The Thought: “If someone wants to say today what he expressed yesterday using the word ‘today’, he will replace this word with ‘yesterday’.” But if the same thought can be re-expressed by means of expressions with distinct meanings, how can we account for their cognitive significance and the related problem of belief retention of indexical beliefs? If someone wants to say today what he expressed yesterday using the word ‘today’, he will replace this word with ‘yesterday’. While I have dealt with this in a paper submitted to the present issue of the FR collection, it continued to torment me how we can tackle the interpersonal case in which I say to you ‘I am hungry’ and you reiterate with ‘You are hungry’. For, arguably, you and I cannot think of myself via the same cognitive significance, especially if Frege is right in claiming that everyone is presented to himself in a special way in which he is presented to no-one else. On the face of it, we have to settle with a lopsided theory that treats the intrapersonal and interpersonal cases distinctly which neither count in its favour nor sets my mind at ease. I hope to rectify this by the time of the FR 20122 conference.

Др Софија Мојсић

Филозофске претпоставке и последице Хабермасове теорије комуникативног деловања

У овом раду ауторка ће изложити базичне филозофске претпоставке, али и последице Хабермасове теорије комуникативног деловања. Њене основне тезе су да Хабермас, следећи у суштину филозофију нарочито раног Хегела, постиже значајне позитивне резултате у  смислу дефинисања подручја, домена рада модерне и савремене филозофије, која се у модерном добу нашла на великој муци због огромне експанзије модерних наука. У том смислу он користи неке од најзначајнијих увида модерних нарочито друштвених и хуманистичких наука да би објаснио на које све начине они могу да допринесу не само  „преживљавању“ савремене филозофије него значајно да унапреде и њен стваралачки и рад и метод. Објашњавајући на које све начине модерна и савремена  филозофија може да функционише као својеврсни посредник и тумач између савремених наука и уметности, с једне стране, и људи, јавности, с друге, Хабермас остварује још један битан резултат: он ће остварити критичко очување, али и подизање на виши ниво свих најзначајнијих и данас битних и релевантних тековина модерне – што ауторка сматра изузетно и битним и корисним – и тим путем обновити и креирати  многе, по ауторкином мишљењу, значајне и велике перспективе за даљи позитиван и напредан развој и самих сложених модерних и савремених људских заједница и друштава.

Dr Sofija Mojsić

Philosophical suppositions and consequences of Habermas’s theory of communicative action

This paper will expose the basic philosophical suppositions, but also the consequences of Habermas’s theory of communicative action. The basic theses of the author are that Habermas, working in the wake of essentially philosophy of especially young Hegel, attains the important positive results in defining the field, domain of the work of modern and contemporary philosophy which is particularly troubled in modern times because of the huge expansion of the modern sciences. He uses some of the most important insights of the modern especially social and humanistic sciences to explain how they can contribute not only to “survival” of the contemporary philosophy, but also to improve greatly its creative both work and method. Explaining how  the modern and contemporary philosophy can act as a sort of intermediary and interpreter between contemporary sciences and arts, on the on hand, and people, public, on the other, Habermas accomplishes another important result: he will critically keep, but also lift to higher level all the most important and today still essential and relevant achievements of modernity – what the author assesses as exceptionally both essential and useful – and in that way refurbishes and create many, according the author, important and great perspectives for the further positive and progressive development of the complex modern and contemporary human communities and societies, too.

Проф. др Пепа Бузова
Универзитет „Св. Ћирило и Методије“
Велико Трново, Бугарска

Уставна политичка економија као утопијски пројекат

У овом раду се излажу изгледи за примену уставне политичке економије као средства за реформисање модерних либералних друштава. Њу су развили Џејмс Буканан (James Buchanan) и његова школа за јавни избор у САД последњих деценија прошлог века. Економистима је тешко да превазиђу поједностављене моделе људског понашања на бази користољубивости. Људи бирају заједнички интерес да следе правила која установљују норме заједничког живота зато што им то више користи и приморавају бирократију да ради за друштво. Концепт да почетна правила која конституишу политички систем прихватају сви општом сагласношћу, непристрасно и без било какве примисли на приватан интерес је утопијски, док се овај потоњи изненада појављује у конфронтацији група за притисак у текућој политици.

Кључне речи: уставна политичка економија, јавни избор.

Assistant Prof. Dr. Pepa Bouzova
St. Cyril and St. Methodius University of Veliko Tarnovo, Bulgaria

Constitutional Political Economy as a Utopian Project

In the paper are carried out the prospects for using the constitutional political economy as a means of reforming modern liberal societies. It was developed by James Buchanan and his school of public choice in the United States in the last decades of the last century. Economists have difficulty going beyond simplistic self-interest models of human behavior. People choose the common interest to follow the rules that establish the norms of living together, because it benefits them more and forces the bureaucracy to work for society. The concept that the initial rules constituting the political system are accepted by all by common consent, impartially and without any thought of private interest is utopian, while the latter suddenly appears in the confrontation of pressure groups in current politics.

Key words: constitutional political economy, public choice,

Душко Прелевић
Филозофски факултет
Универзитет у Београду

Меритократија и друштвено планирање

Покушаји планирања друштвених токова имају дуг историјат, а данас су поготово присутни у јавном и политичком дискурсу, у коме се у први план постављају експерти или представници политичке струке који износе своје прогнозе зарад легитимизовања одређених политичких одлука. Пророковање у друштвеним наукама бивало је критиковано у прошлости (сетимо се Поперове критике), али је такође приметно да су домени успешног предвиђања веома ограничени и када је реч о природним наукама. Тако је честа појава да експерти у јавном дискурсу свој ауторитет по овим питањима (који подразумева немогућност било какве критике) граде на крхким темељима. Оно што се пак често предвиђа у покушајима предвиђања друштвених токова јесте, с једне стране, значај индивидуалне и групне иницијативе за обликовање саме историје, и с друге стране, неразликовање (или недовољно разликовање) између предвиђања и пројектовања будућности. Другим речима, често није јасно које од те две ствари поједини представници струке имају у виду када износе своје ставове у јавности. Као што је познато, предвиђање представља тврдњу о томе да ће се нешто у будућности десити, док пројекција представља тврдњу о томе да ће се нешто десити уколико се неки други услови испуне, односно у зависности од тога како се буде поступало у будућности. Пројекција стога у доброј мери претпоставља могућност слободног одлучивања и деловања сходно етичким и политичким циљевима појединца или друштва. У том погледу, експертско знање може имати добру саветодавну улогу када је реч о неким могућим (и реалистичним) сценаријима који се могу десити у будућности, али из те чињенице не треба изводити закључак да је меритократија као таква најбољи друштвени поредак.

Кључне речи: меритократија, друштвено планирање, предвиђање пројектовање, пројектовање будућности, експертско знање.

Duško Prelević
Faculty of Philosophy
University of Belgrade

Meritocracy and Social Planing

Attempts to plan social flows have a long history, and today they are especially present in public and political discourse, in which experts or those who represent political profession voice their prognoses in order to make certain political decisions legitimate. Prophecy in social sciences had been widely criticized in the past (Popper is worth recalling here), but it is also worth noticing that the situation is not much better in natural sciences either. In view of that, it is not rare that experts in public domain (which typically presupposes the impossibility of any critique) build up their authority on fragile foundations. What is typically neglected here is, on the one hand, the importance of individual or group initiative in shaping history, and, on the other hand, the difference between prediction and projection. In other words, it is not always clear which of these things experts have in mind when voicing their statements in the public domain. As it is well known, prediction is a statement that something will happen in future, whereas projection means that something will be the case if some other condition occurs. Thus, the latter presupposes to a great extent the possibility of free choice and action depending on ethical and political goals that individuals or societies have. In that respect, expert knowledge might provide us with good advices when it comes to certain possible (and realistic) scenarios that could occur in future, but from this fact it by no means follows that meritocracy is the best social arrangement available.

Key words: meritocracy, social planning, predicting the future, projecting the future, expert knowledge.

Коста Бенчев
Софија, Бугарска

Ка појму европске кризе уопште и нарочито у вези са позним делом

др Јанка Јанефа (1900-1945)

„Европска криза се анализира кроз ничеанску оптику дионизијско-и/против-аполонијског. После историјске опаске, предлаже се дефиниција кризе и, сходно томе, наводе се три стадијума/врсте свести о кризи: ситуациона, каква је код Хајдегера, апокалиптичка код Орвела и квијетистичка код Шпенглера. Касније се сажето разматра логички парадокс који се може наћи у Ничеовом појму Јаких наспрам Слабих противника, а према логици његове Воље-за-Моћ, и тражи се излаз из парадокса заснован на напору др Јанефа да нађе нулту тачку у средини (а не заборављајући сократовску рационалистичку иронију као трећу „димензију“ такође) између дионизијског и аполонијског и  која припада низу ситуационих комбинација принципа Унутрашњег и Спољашњег, с једне стране, и Активног и Пасивног, с друге, а  која није  ни Екстаза ни Ентузијазам.“

Kosta Bentchev
София/България

“Towards the Concept of the European Crisis in general and in particular regarding the late opus of Dr. Janko Janeff (1900-1945)”

“The European crisis is being analyzed through the Nietzschean Dionysus-and/versus-Apollo optics. After a historical remark, a definition of crisis is proposed and consequently, three stages/kinds of crisis consciousness are identified:  a situational one as per Heidegger, an apocalyptic one as per Orwell and a quietist one as per Spengler. Afterwards a logical paradox that can be found in Nietzsche’s notion of the Strong against the Weak opponents according to his Will-to-Power apparatus is briefly discussed and an exit out of the paradox is sought based on D-r Janeff’s approach to find a zero point somewhere in the middle (while not forgetting the Socratic rationalistic irony as a third “dimension”, too) when the Dionysian and the Apollonian are concerned, belonging to a series of situational combinations between the principles of the Inner and the Outer on one side and the Active and the Passive on the other side, that is neither Ecstasis nor Enthusiasm.”

Иван Миленковић

(Трећи програм Радио Београда, ives_bg@yahoo.fr)

Зашто пре истина него лаж?: Хана Арендт и истина и лаж у политици

Тоталитарни режими двадесетог века – бољшевизам и нацизам (Хана Арент сматра да те две “патологије власти” задовољавају одређење тоталитаризма) – као системи “организоване лажи”, показали су да људске заједнице не само да могу да почивају на лажима, него и да, управо тим лажима захваљујући, (делотворно) функционишу. Хана Арент иде још даље: “Лаж је, пише она, један од ретких доказа човекове слободе”. Оваквим поставкама она доводи у питање онтолошки статус истине (последично и лажи), односно готово читаву традицију филозофије која је почивала (до Ничеа, с изузетком Макијавелија) на двема неупитним величинама: мишљењу као природној диспозицији човека и истини као водиљи смисла (индивидуалног и колективног живота). Ниче, дакле, доводи у питање и мишљење и истину, док Хана Арент ничеанску инспирацију преноси у промишљање политике. Савремена се филозофија друштва, утолико, нужно суочава с проблемом истине и лажи у политици и то колико због филозофских мотива (Макијавели, Ниче, Арент, Делез), толико и због актуелног политичког момента у којем се, пре свега у савременим аутократским режимима популистичке провенијенције (рачунајући и популистичке вође у демократским режимима: Доналд Трамп, Борис Джонсон, Марин Ле Пен, Жаир Болсанаро, Нарендра Моди), губи разлика између истине и лажи (у политици). Утолико – ако следимо Хану Арент – лажи се не супротставља, напросто, истина, већ слободан јавни простор (res publica) у којем је на лаж могуће реаговати истином. Утолико, најзад, будућност људске заједнице лежи управо на месту додира ове две категорије (истина и лаж) које се, у тексту који следи (дакле), не посматрају као моралне, нити као онтолошке, већ као политичке величине.

Ivan Milenković

Why truth at all  but not a lie?: Hannah Arendt and truth and lie in politics

The 20 century totalitarian regimes – bolshevism and Nazism (Hannah Arendt thinks that these two „pathological powers“ satisfy the definition of totalitarianism) – as the systems of the „organized lies“ showed that human communities can not only be based on lies, but that, thanks exactly to these lies, they can efficiently function. Hannah Arendt goes even further: „Lie is, she writes, one of the rare proofs of man`s freedom“. She challenges with such theses the ontological status of truth (and consequently of lie), that is, almost the whole tradition of philosophy which was founded on (until Nietzsche, but with the exception of Machiavelli) two unquestioned values: thinking as natural predisposition of man and truth as leading value of meaningful life (both individual and collective). Therefore, Nietzsche challenges both thinking and truth, while Hannah Arendt transfers the Nietzschean inspiration into the reflection of politics. So the contemporary social philosophy necessarily faces the problem of truth and lie in politics from the philosophical motives (Machiavelli, Nietzsche, Arendt, Deleuze), as well as because of the present political situation where, first of all in contemporary autocratic populist regimes (including populist leaders in democratic regimes: Donald Trump, Boris Johnson, Marine Le Pen, Jair Bolsonaro, Narendra Modi), the difference between truth and lie (in politics) disappears. So – if we follow Hannah Arendt – the lie is not opposed simply by the truth but by free public space (res publica) where the truth can react against the lie. Thus at last, the future of the human community lies precisely in the place of contact between these two categories (truth and lie) which in the following text are not considered either as moral or ontological, but as political values.