Вања Суботић и Петар Нуркић
Институт за филозофију,
Универзитет у Београду

Необични случај Нила Харбисона:
Натуралистичка онтологија боја и крос-модална перцепција

 Натуралистичка онтологија боја подразумева бар три позиције. Прва позиција је позиција реализма. Према заступницима реализма (нпр. Byrne & Hilbert 2003), боја λ је идентична својству које инстанцира објекат. Ова својства су физичка, као што је, рецимо, светлосна рефлектанса. Друга позиција је позиција антиреализма. Заступници ове позиције (нпр. Hardin 2004, 2008) тврде да својства на каква се позивају реалисти нису и не могу бити инстанцирана од стране објеката. Разлог за то је што се идентификација λ са објектом врши преко позивања на стандардне услове перцепције или тзв. “нормалног” посматрача, што су све идеализације неоствариве у реалним случајевима перципирања. Добра онтолошка теорија боје би морала да буде од користи и за свакодневно искуство боје, уместо да се ослања на такве научне идеализације. Најзад, трећу позицију заступамо у излагању, и у питању је позиција релационизма. Наиме, релациониста (нпр. Cohen 2009) тврди да се боја λ конституише кроз релацију између оног ко перципира објекат и самог објекта.

Следећи оквир Мазвите Чиримуте (2015) која сматра да натуралистичку онтологију боје, и специфично, релационизам, треба засновати преко прагматичке епистемологије боја, према којој перцпеција превасходно служи за сналажење у средини, намера нам је да пружимо један аргумент у прилог таквог оквира. Чиримута се ослања на емпиријске резултате визуелне науке и неуронауке како би подржала идеју прагматичке епистемологије боја и позицију релационизма.

Ми, пак, видимо начин за проналажење независне евиденције за такву теорију у случају једног од првих kiborga Нила Харбисона. Харбисон, од рођења дијагностификован са ахроматопсијом. Међутим, путем уграђеног сензора у облику антене, који преводи таласне дужине у вибрације, Харбисон заправо види боје тако што их слуша. Овај случај крос-модалне перцепције представља изазов за реалистичку и антиреалистичку позицију, али може бити инкорпориран у релационизам. Напослетку, прокоментарисаћемо и методолошку сврху коришћења перцептивно атипичних примера у аргументовању у прилог односно против одређених позиција како би се дошло до свеобухватне натуралистичке онтологије боја.

Кључне речи: епистемологија боја, онтологија боја, перцепција, релационизам.

Author: Vladimir Lukić
e-mail: vl.lukic.96@gmail.com
Centre for Ethics as Study in Human Value, University of Pardubice

Can Education Answer the Transhumanist Challenge?
Contemporary Debates and Perspectives

Abstract: I would like to propose an interesting question – if we consider transhumanism, do we really need education? The answer to that question depends on our view of education itself. This paper proposes an answer to the critique of transhumanism which comes from a traditionalist standpoint. It argues that education is something that has a much deeper value and, therefore, transhumanism is not compatible with it. The argument in this paper tends to show that their conception of education has little to do with the contemporary conception of education and that, if we do take an alternative approach, the question changes altogether. If we were to pose a question on the relation of education and transhumanism, we need a correlate to connect them. I believe that the correlate is found in the concept of just distribution. This assumes that the contemporary education is seen from the realm of the political. By doing so, I intend to open a way from which we can talk about the correspondence of transhumanism and education. Therefore, the method that this paper takes is the following – elaborating what it is meant by transhumanism and education, open a discussion with the authors that criticize transhumanism from the basis of traditional education and provide an alternative view which is based on the political notion of distributive justice.

Keywords: “Education”; “Transhumanism”; “Metaphysical Realism”; “Distributive Justice”; “Technological Upgrade”

Борис Братина
Универзитет у Приштини
(са привременим седиштем у Косовској Митровици),
Катедра за за филозофију
e-mail bokibor@yahoo.com

СВЕТ У ТРАНСУ

Транс-хуманизам, транс-естетика, транс-сексуалност и друге транс-фразе као да хоће нешто од нас. Оно што желе, то се и практикује на тоталитету субјективности. Цео свет као да је пао у транс. Транс о коме овај рад говори је свеприсутни захтев, али то прелажење и прекорачење које он евоцира много је мање мистично у односу на мађију. Ипак, транс у који морамо пасти сачињавају радње које треба да нас у то стање ставе. За то је потребна читава техника, која очевидне ствари чини безначајним, док се смисао значаја деловања помера на акцентуацију ствари које треба да промене људску природу и ускрате њене потенцијале. У том смислу, рад хоће да покаже медијске технике, па и да укаже на употребу хемијских препарата, који те “технике” допуњују у циљу остваривања неделатног транса, таквог да доприноси у обезбеђивању репродукције владајућег поретка глобално, Изазивање транса и његово вредносно промовисање ради на високим фреквенцијама (не)свести са високим учинком и мења сваку основу идентитета када је реч о “погледу на свет”. Постоје ли контра-технике или приступ које би савремену кризу, схваћену пре свега као кризу идентитета, могао зауставити, тј. вратити свест изворном промишљању које је човеку прирођено?

Кључне речи: свест, самосвест, медији, криза, трансхуманизам, транс.

РАДИВОЈЕ КЕРОВИЋ
Филозофски факултет
Универзитета у Бањој Луци

ТРАНСХУМАНИЗАМ ЗАМИСАО ОБИЈЕСНИХ

Сажетак: Трансхуманизам се дефинише на тобоже научни начин као покушај и план поправљања, усавршавања и надрастања човјека путем научно – техничких достигнућа и вјештачке интелигенције. Глуми да представља хумано настојање да се побољша људска природа, отклоне њене слабости, искоријене болести, ојача самосвијест и ум, а човјек учини интелигентнијим, здравијим и срећнијим. Дубљи увид, међутим, открива сљедеће: прво, да тх није оно за шта се издаје; друго, да није просто научно – технички пројект који има помоћни карактер; треће, да слијепа вјера у моћ научно – техничког погона прераста у нову врсту религије, с једне стране, а с друге стране у убјеђење да техника представља нову и супериорну политичку силу; четврто, да тх тиме нелегитимно узурпира за себе право на усмјеравање токова човјекове историје и цивилизације, а тиме и на преодређивање судбине човјека и људске природе као такве; пето, да то чини на основу сакатих и погрешних представа о човјеку и људској природи; шесто, да има универзалне и глобалне циљеве; седмо, да постоји тамна позадина тх – ог пројекта коју чини глобална елита као сој људи новога типа; осмо, да је овај пројекат завршни и најопаснији експеримент општег стратешког плана глобалиста којим ће се окончати природна људска права и слободе и успоставити потпуна диктатура над човјеком.

Посматран у том свјетлу трансхуманизам има мрачни и злокобни карактер. Из његове потке избија начелно мета – онтолошко, антрополошко и вриједносно омаловажавање и обезврјеђивање човјека и људске природе. Као такав он представља организовани и смишљени удар на природни и божански поредак у свијету. Нескривени израз непоштовања светости живота, људске самосвијести, слободе и достојанства личности. Дословни акт сујетне ароганције моћних и пркоса Богу, који има за циљ затирање оног најљудскијег у човјеку, наиме његовог осјећајног чиниоца, емоција, вриједносног осјећаја, основа људске везаности, заједништва, доброте и љубави. Пажљивија анализа тх – ог програма, његових стварних циљева и несагледивих практичних посљедица, које он покреће, указује на то да је он поникао из глава обијесних, неодговорних и патолошких мрзитеља човјека и човјечанства какве их знамо. Зато тх пројекат представља завршни вид испољавања самога зла на дјелу. Подмукли и разрађени сценаријум око короне и масовне вакцинације људи паметнима то добро показује. Природу и профил свијести људи који стоје иза свега тек треба сагледати и расвијетлити. Ја ћу понудити тек контуре природе тог соја људи.

Кључне ријечи: трансхуманизам, човјек, људска природа, техника, вјештачка интелигенција, еугеника, зло, глобалисти, терор, диктатура, уништење.

Љубомир Кљакић

ВЕЧНИ Др ВИКТОР ФРАНКЕШТАЈН
Трансхуманизам, биодигитална дистопија и капитализам Covid 19

Сажетак: Аутор у раду заступа становиште да је, упркос својих јавно декларисаних циљева, концепт трансхуманизма (како је тај програм именовао Џулијан Хаксли 1957) заправо идеолошка платформа за стратегије, политике и технологије заштите, очувања и преживљавања светског (капиталистичког) система под предпоставкама његове текуће историјске демисије, тренутно у облику капитализма SARS 2 Covid 19.

С тим у вези, аутор представља аргументе акумулиране током протеклих 200 година светске историје – од 18-19. до 20-21. века (посебно еугеника, социјални дарвинизам, неолибералне биополитике 20. века, актуелни биодигитални програм светске корпоративне олигархије у чије име наступају Клаус Шваб и Светски економски форум са њиховим програмом Великог ресетовања који треба да буде окончан 2030. века).

Општи етички модел овог тока догађаја постављен је на самом његовом почетку, у роману Франкештајн или нови Прометеј Мери Вулстонкрафт Шели (рођ. Годвин), чије се прво издање појавило 1818. без имена аутора.

Кључне речи: историјска демисија светског (капиталистичког) система, капитализам SARS 2 Covid 19, светска корпоративна олигархија, трансхуманизам, биодигитална дистопија, Мери Вулстонкрафт Шели, Др Виктор Франкештајн.

ТРАНСХУМАНИЗАМ  КАО  ХУМАНОСТ  У  ТРАНСУ

 Сажетак: у тексту се разматра теза о томе да трансхуманизам представља само једну фигуру самопревазилажења, које опет представља срж хуманости. Ова привидно парадоксална тешкоћа и сама се превазилази увиђањем да чак и као теоријска заблуда или идеолошка заслепљеност, трансхуманизам представља вредно и истинито сведочансто о крајњем отуђењу механизама, логике и актера трансценденције у савременом склопу производње. Покушај поетизације питања у наслову, мимо необавезне игре речи, развија се кроз мотив цикличне репродукције у неолибералном склопу, који хипнотише својим ритмичким кретањем хабитус, перцепцију и мишљење, до мере да се основни идеолошки заплет о томе да се оно најпроизвољније и најпосредованије појављује као најприродније, уз сву теоријску лукавост и софистерију нашег доба, враћа у свом најбаналнијем облику, као проста апологија, пристајање.

Право трансхуманизма бар као симптома или предмета открива се у питању шта су доминантни облици и мотиви савременог отуђења и питању његовог квалитативног скока, који захтева пре тумачење досадашњих појмова и координата у којима се хуманост мислила, односно његових последица по разумевање смисла хуманости, као и евентуалног полемичког одговора таквом стању, односно уопште могућности одговора. На крају, уз разматрање неких мотива трансхуманизма, представља се и могући кључ њиховог превођења у нарацију еманципације, и тиме читавог трансхуманог постава у критичку функцију.

Кључне речи: еманципација, идеологија, емергенција, хабитус

Александар Лукић, Београд

МЕХАНИЗАМ И НОВА ОБИЧАЈНОСТ

Реч механизам (грч. μηχανή) означава машину или строј. Можда је „строј“ боља српска реч јер је од ње лако направити речи у-строј-ити, у-строј-ено, по-строј-ити, по-строј-ено, што умногоме олакшава разумевање њеног значења. Механизам (строј) састоји се из више делова који су повезани на тај начин да покретање једног узрокује кретање осталих на тачно одређени начин. Стајање у строју, односно бивствовање као део строја, подразумева унапред одређено понашање. Никакво „искакање“ из строја није дозвољено, јер би тиме у-строј-ство било негирано. Слободе у том контексту нема.

Појам механизма (строја) користи се одскора и у међународном праву, па је тако Савет безбедности основао Механизам (строј) за међународне кривичне судове са задатком да чува наслеђе ad hoc међународних кривичних судова за Руанду и Југославију.

У овом раду настојаћемо да покажемо да је тзв. стара обичајност заснована на вредностима француске револуције и просветитељству (слобода, једнакост и братство) у великој кризи пред надоласком новог дигиталног доба које, између осталог, све треба у-строј-и, па и самог човека.

Кључне речи: механизам, строј, у-строј-ство, слобода, обичајност, дигитално доба, човек

Дивна Вуксановић

Трансхуманизам, медији и критичко мишљење

У саопштењу се преиспитује трансхуманистички оквир теоријског и практичког деловања, у спрези са светом медија. Под медијима се овде подразумевају првенствено савремени медији масовних комуникација, као и интернет и друштвене мреже.

Приступ овом односу је проблемско-критички и разматра се са становишта естетике и филозофије медија, а у интердисциплинарном кључу истраживања.

Кључне речи: трансхуманизам, медији, критичко мишљење, филозофија медија, естетика

Трајче Стојанов,
Универзитет Гоце Делчев – Штип, С. Македонија

Космизам као руски трансхуманизам: случај Н. Фјодорова

Иако је сам појам трансхуманизам новијег датума, идеја побољшање човекове (физичке) егзистенције прусутна је још давно. Могло би се рећи да је идеја трансхуманизма присутна још од појаве идеје или тачније, жеље бесмртности. Али ипак, сам појам трансхуманизма је новијег датума. Бар у западној философској традицији. Ако га покушамо лоцирати, то не би било пре средине XX-ог века.

Али ако се загледамо у историју других философских традиција, могли бисмо да видимо идеје трансхуманизма експлицитно прсутне, иако се овај појам не употребљава. Тако, име Николај Фјодорова (1828–1903), руског чудака из XIX-ог века могли бисмо сматрати и за претходника трансхуманизма. Ако имамо у виду да је он имао пресудан утицај на нека имена руског космизма, као на пример К.Е. Циолковског (1857–1935) – будући оснивач руске космонаутике – јасно је да је руски трансхуманизам у виду космизма, био први који је покушао да отелотвори ове идеје. И то на основу хрстијанског хуманизма. Његов трансхуманизам је уствари остварење хришћанске идеје васкресења. Полсе Христа, васкрсење, за Фјодорова, је постало човеков пројект.

У овом раду покушаћемо, не само да образложимо неке од основних идеја руског космизма кроз идеје Фјодорова, него и да их подложимо критичкој опсервацији, како би кроз ту критику упутили неколико примедби трансхуманизму уопште. Свакако да је идеја трансхуманизма у основи племенита и инспирисана вечитој идеји човековог благостања и бесмртности, али можда је пут сумњив и чак опасан. Човекова физичка егзистенција је лимитирана и ту је трансхуманизам са правом “фрустриран”. Али покушати кроз те физичке трансформације доћи до срећног и испуњеног живота, осмислити индивидуалну егзистенцију, напросто је методолошки погрешно. Да се идеја бесмртности помеша са вечним трајањем у времену, просто је недопустиво. Посебно, као што је покушао да уради Фјодоров, да дозволи свеопшти apokatastasis само помоћу науке, што није само чист СФ, него и онтолошки недопустиво имајући у виду да он teosis претвора у “научни пројект”. Оно што превиђа Фјодоров, као и сваки трансхуманизам је појам личности и њен трансцендентални карактер. Ко васкресава код Фјодорова, човек, личност или само тело? Зар само физичко васкрсавање није само буђење мртваца? – како са правом пита Флоровски?

Кључне речи: трансхуманизам, космизам, православље, васкрсење, Фјодоров

Предраг Милидраг

Свет људи без људи: Како су неолиберали бранили апартхејд

Данас се неолиберални покрет, у економији и политици, везује за вредности демократије, људских права и слободе. Но, током историје неолибералне идеје, почев од краја Првог светског рата, код кључних његових мислилаца недвосмислено је било присутно дубоко неповерење према демократији и демократским вредностима, те покушаји да се тржиште изолује и заштити од хирова како демократија тако и диктатура. У новој књизи, Глобалисти, канадски историчар Квин Слободијан анализира та кретања и долази до увида да се у сржи неолибералне идеје скрива парадокс: људи са својим потребама, стремљењима, жељама и правима само сметају кретању робе и капитала, те да би за тржишну привреду најбоље било да их нема или да, барем, да су сведени на радну снагу.

Екстреман пример тога јесте однос неких водећих неолиберала, пре свих Вилхелма Репкеа према режиму апартхејда на југу Африке. Док је утицај и сарадња Чикашке школе с Пиночеовим режимом добро позната чињеница, одбрана апартхејда, баш као и Мизесово и Репкеово величање фашизма нису општепознати. Реч јесте о екстремном и утолико нерепрезентативном примеру; но, управо због тога он успешно показује колико су људи за неолиберале били „реметилачки фактор“ светске економије.

У излагању пажња ће бити посвећена анализи аргумената неолиберала у прилог тога да се не треба мешати у систем апартхејда, да не треба уводити санкције режимима на југу Африке и да управо апратхејд много боље штити права црначног становништва. У том контексту, биће анализирана аргументација Вилхелма Репкеа и Вилијама Хата, али биће речи и о Хајековој и Фридмановој критици изолације беле мањине због погибљи демократије без ограничења и потребе да се светски економски поредак заштити од политичких захтева друштвене правде.