Душан Станојевић
ФС 18/59

Филозофске и политичке конотације Дучићевих позних списа

Циљ овог рада је да се преиспитају Дучићеви политички списи који су постхумно објављени у једној књизи под насловом Верујем у Бога и у Српство, и да се критички истраже кључни елементи политичких списа у оквиру те књиге, који су написани под јаким утицајем историјског тренутка у коме настају. Филозофске и политичке конотације које се јављају у овим делима су махом захваћене разним историјским факторима, али под велом духовних начела. У овом раду планирам да испитам која су то духовна начела која Дучић заступа у својим делима и на шта она упућују. Такође желим да критички преиспитам идеје југославизма и њиховог утицаја на српски народ. Тачније, да се осврнем на идеје солидарности, аутономије и национализма за коју Дучић сматра да је осећање скорашњег порекла – у односу на родољубље за које се он залаже. Коначно, планирам да критички истражим његову тезу централизма Србије, са циљем да тај политички став покажем какав он заиста јесте и да ли је у складу са оним што сам Дучић заступа.

Кључне речи: историјски фактори, духовна начела, југославизам, централизам, Србија, идеје солидарности, аутономије и национализма

Сибин Братина

Неки проблеми савремене филозофије

            Апстракт: Утицај филозофије у савременом свету више није толико видљив у данашњем веку колико у прошлом. Већ деценијама траје брига самих филозофа по питању забринутости за њену будућност и њене затворености на универзитет. Такође, велика већина народа више не види сврху и корист од саме филозофије, те се и у том контексту већ дуго прича о кризи саме филозофије. Она је већ одавно притиснута савременом медијском културом и универзитетским тоталитаризмом. Филозофији треба дати одрешене руке, а не затварати је у стандардне форме.

На Балкану, филозофија је имала много већи утицај до осамдесетих година него данас. Велика држава, попут Југославије, је била много повољнија за рад великих издавача и преводилачких кућа, из простог разлога што је тржиште било много веће. Са распадом државе, велика већина издавача, који би се могли похвалити значајним филозофским радом, се или угасила, или значајно смањила обим свог рада. Тиме се зауставио процес ефикасног превођења дела са страних језика и смањио број могућих места за објављивање локалних мислилаца. У задње време је дошло до извесног степена повећања издавачког рада, али се чини да њихова видљивост и даље није на пређашњем нивоу, не због савремених медијских могућности, већ због савремене медијске културе.

Abstract: The influence of philosophy in the modern era is no longer as visible in today’s century as it was in the last. Philosophers themselves have been worried about her future and her confinement to universities for decades. Also, vast majority of people no longer see the purpose and benefit of philosophy itself, and in that context, there has been talk of a crisis in philosophy itself for a long time. It has long been oppressed by contemporary media culture and university totalitarianism. Philosophy should be given free rein and not confined to standard forms.

In the Balkans, philosophy had a much greater influence until the 1980s than it does today. A large country, like Yugoslavia, was much more favorable for the work of large publishers and translation companies, for the simple reason that the market was much larger. With the collapse of the state, the vast majority of publishers, who could boast of significant philosophical work, either shut down or significantly reduced the scope of their work. This stopped the process of efficient translation of works from foreign languages and reduced the number of possible places for the publication of local thinkers. Recently, there has been a certain degree of increase in publishing work, but it seems that their visibility is still not at the previous level, not because of modern media possibilities, but because of modern media culture.

Софија Мојсић
Београд

О користи и штети филозофије за живот

Апстракт: У овом раду се преиспитује смисао и бесмисао, корист и штета филозофије за живот, лични, али и колективни, национални, друштвени. Ауторка установљује да је традиционална, такозвана „чиста“ филозофија постала, бар за њу, потпуно бескорисна и бесмислена. Она види својеврсно решење и излаз у садржајном али и методолошком обогаћивању филозофије неким позитивним наукама какве су пре свега историја али и психијатрија, психоанализа. Такво битно проширење филозофије би допринело да се схвати сав егзистенцијални и теоријски значај онога што би се могло назвати досезањем индивидуалне али и колективне историјске самосвести и историјског сећања. Ауторка мисли да је то трајни теоријски и практички смисао и допринос врхунца модерне (и не само модерне) филозофије у лику Хегеловог идеализма. Она исто тако предлаже као битну димензију људског бића својеврсну динамичку синтезу разума, ratia, ума и осећања, страсти, нагона, инстиката.

Кључне речи: смисао и бесмисао филозофије, историја, психоанализа, Хегелов идеализам, историјска самосвест, историјско сећање.

Advantage and Disadvantage of Philosophy for Life

Summary

This paper reconsiders sense and non-sense, advantage and disadvantage of philosophy for life, personal, but also collective, national, social. The author ascertains that traditional, so-called “pure” philosophy has become, at least for her, useless and meaningless. She sees as a sort of solution and way out of this personal but also historical and social crisis of philosophy in enrichment of content but also methodology of philosophy with some positive, empirical sciences like, first of all, history but also psychiatry, psychoanalysis. Such essential enlargement of philosophy would help to understand the whole existential and theoretical meaning of a thing which could be called achievement of individual and collective historical self consciousness and historical recollection. The author thinks that this is long lasting theoretical and practical meaning and contribution of the pinnacle of modern (and not only modern) philosophy which is Hegel’s idealism. She also suggests as an important dimension of human being a sort of dynamic synthesis of understanding, ratio, reason and emotions, passions, drives, instincts.

Key words: sense and non-sense of philosophy, history, psychoanalysis, Hegel’s idealism, historical self consciousness, historical recollection.

Денко Скаловски

ТЕОДОСИЈУС ДОБЖАНСКИ И ЕВОЛУЦИЈА  ЧОВЕЧАНСТВА:
ЈЕДАН ДРУГАЧИЈИ ПРИСТУП

Сажетак: Експозе настоји да покаже и да докаже да Добжански покушава и у великој мери успева да понуди једно другачије, дијалектчко тумачење еволуције људске врсте, т.ј. еволуције човечанства. На трагу, али и за разлику од традиционалног дарвинизма, Добжански инсистира на тврђењу да еволуција, пре свега биолошка, није завршена, већ да она и даље траје, и поред људске/културне интервенције, наиме и заједно са њом, а која настоји да утиче и промени смерове досадашњих природних токова и процеса. Биологија и култура су постале међузависне и интерферентне, с чиме се човек са својом појавом намеће као главни и најодговорнији фацтор за судбину људског рода и опстанак лудске заједнице/врсте, наиме самог себе, али и тоталитета и целине планетарног биодиверзитета, као нужног предуслова за сопствени опстанак. У својим истраживањима еволуције човечанства Добжански креће од инспиративних ставова неких познатих претходника, какав је на пример Пјер Тејар Де Шарден, али можемо аргументовано констатовати да је Добжански утицао и на Ноама Чомског, посебно када се ради о лингвистичким истраживањима генезе и настанка људског језика, и утицаја трансформационо-генеративне граматике на развој људског ума, т.ј. људског мозга. Истовремено, можемо констатовати да његова истраживања кореспондирају и коинцидирају са истраживањима и етичким ставовима неких савремених биоетичара и философских биолога, какав је на пример Ханс Јонас, и његових упозорења на опасност самоуништења технолошке цивилизације.

Кључне речи: еволуција, биологија, језик, култура, човек, човечанство

Душан Смиљанић
Филозофски факултет Универзитета у Београду

Појам личности: Свети Оци, Зизјулас и Хајдегер

Сажетак: У овом раду настојаћемо показати, ослањајући се на радове Јована Зизјуласа и православну духовну традицију, да је појам личности оригинални хришћански појам ране Цркве који за нужан услов постојања људске личности претпоставља Личног Тројичног Бога. Покушаћемо утврдити шта јесте тако појмљена личност, је ли она неко бивствујуће или начин бивствовања? Након тога настојаћемо да оквирно оцртамо конституцију њене онтолошке структуре, поглавито у односима појмова слободе, љубави и заједнице. У покушају што адекватније артикулације овог појма, показаћемо да је за извршење таквог задатка врло плодоносна употреба Хајдегерових онтолошких резултата из Бивствовања и времена. За крај показаћемо какве теолошке и пред-философске представе претпоставља овакав појам личности, те какве консеквенце повлачи по питању осмишљавања људског живота.

Кључне речи: личност, бивствовање, Зизјулас, Хајдегер, Свети Оци

Александар Милић
Филозофски факултет, Београд

Гадамерова рехабилитација предрасуда, ауторитета и традиције

Циљ овог рада је да покаже на који начин Гадамер истиче значај који предрасуде, ауторитети и традиција играју у херменеутичком искуству, али и да критички преиспита његове разлоге у прилог његовог става да посредством заснива своју филозофску херменеутику. Оно што Гадамер настоји да покаже својом теоријом јесте да су предрасуде, ауторитети и традиција тесно повезани са многим другим појмовима који искрсавају при дубљем разматрању тумачења и разумевања уопште, и који се при том разматрању не смеју превидети. У раду ћу најпре представити Гадамерову мотивацију за враћање неутралног статуса предрасуда, потом ћу изнети неке од последица које овакво схватање има за херменеутички поступак и на крају ћу показати на који начин Гадамерово схватање ауторитета и традиције произилази из претходног испитивања статуса предрасуда.

Од објављивања Истине и методе, дела у коме Гадамер извршава поменуту рехабилитацију, прошло је више од пола века. Данас је ово једно од најпроблематичнијих места у његовој филозофији, и стога ништа мање радикално него што је то било у време када је ово дело објављено. Томе у прилог говори и чињеница, коју истичу и многи интерпретарори, да је овај аспект Гадамерове филозофије највише критикован, и да због тога важи као најкотроверзнији. Па упркос томе, или управо због тога, данас треба показати због чега је Гадамерова херменеутика релевантна, и одговорити на питање: „Да ли нам је херменеутика уопште потребна?“ Гадамеров став према којем су предрасуде и ауторитети нешто од чега полазимо приликом сваког чина разумевања било чега делује као становиште које се коси са нашим интуицијама будући да се поготову данас, предасуде, ауторитети и, можда у највећој мери, традиција сматрају нечим што омета исправно схватање било чега. Превазилажење сопствених предрасуда и ауторитета који нам их намећу, или стварају нове предрасуде, данас представља императив који се кроз образовање и медије пласира, па је тако природно сматрати их нечим негативним. Ипак, оно што Гадамер показује јесте да овакав став има своје корене који воде све до просветитељства, и сматра да ове феномене не смемо превиђати или одбацивати, већ их требамо испитати и расветлити управо због наше специфичне онтолошке устројености која је таква да нам разумевање омогућава тек када у обзир узмемо наш сопствени положај. А наш положај, и у овоме се може прелиминарно приказати Гадамерова теза, управо је такав да уколико настојимо да дођемо до икаквог разумевања најпре морамо допустити нечем другом да изађе на светлост дана, односно да буде презентно и транспарентно. Због тога Гадамерова анализа ових појмова и почиње од Хајдегера, јер он разумевање феномена предрасуде и традиције, али и саму херменеутику поставља на један нови основ.

Немања Катић

Да ли jе Сократ заступао Сократовски интелектуализам?

АПСТРАКТ: Предмет овог излагања јесте анализа такозваног Сократовског интелектуализма  изнесеног у Платоновом дијалогу  Протагора, као и питање да ли је овај став заиста Сократ заступао. Прво ћемо анализирати део дијалога у којем Платон, преко Сократа, излаже ову позицију, покушавајући да експлицирамо њену формулацију и аргументацију коју Платон нуди у прилог овој позицији. Потом, узимајући у обзир контекст самог дијалога, односно главна питања која бивају постављена – шта је врлина, да ли се може научити и да ли је софистичка вештина та која подучава људе врлини? – покушаћемо показати како, кроз пажљивије читање дијалога, премда Сократ заиста износи и представља се да заступа ову позицију, он заправо преко своје еленктичке методе експлицира у чему резултира Протагорина софистичка вештина.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: сократовски интелектуализам, врлина, еленктички метод, Сократ, Платон, рани дијалози, Протагора, софисти

Александар Лукић
Институт за политичке студије

Чему филозофија у оскудно време?

У овом излагању настојаћемо да покажемо каква је улога филозофије у времену у којем живимо. Насупрот неким мишљењима која заступају становиште да је та улога постала скоро безначајна, сматрамо да филозофија није изгубила на вредности и да и овом преломном времену у којем се успоставља ново стање ствари филозофија као умно мишљење заправо има пресудну улогу. Теорија је увек испред праксе и одређује каква ће она бити. У том погледу, могло би се рећи, као што је то говорио Кант, да нема ништа практичније од добре теорије. Ради се само о томе која ће међу супарничким теоријама победити и одређивати будућу праксу. Тако је од античких времена до данас. Да парафразирамо Маркса, филозофи нису само посматрали свет, већ су га и мењали.

Кључне речи: Филозофија, оскудно време, теорија, пракса, умност

Слободан Дивјак

ПРИКРИВЕНИ ЖИВОТНИ ЗНАЧАЈ ФИЛОЗОФИЈЕ

У овом тексту, аутор настоји да на специфичан начин укаже на битни  значај филозофије у људској историји и животу. Наиме, он своју тезу заснива на чињеници да су током досадашње светске историје постојале суштински различите цивилизације. Ове цивилизације разликују се међусобно не само по својим схватањима доброг живота, већ и по својим приступима филозофији. То сведочи о некој врсти везе између  различитих схватања начина живота и различитих форми филозофије. Примера ради, кад је реч о филозофији, најдубља разлика је на делу између поимања филозофије у западном и не-западном свету, али се то исто може рећи и за начине живота иманентне овим световима. Другим речима, по мишљењу аутора, различити типови филозофије партиципирају у процесу формирања различитих стилова живота који у себе укључују персоналне и колективне идеолошке, културне и религијске оријентације, тј. обичаје, навике и супстанцијалне вредности; наравно не на видљив, директан начин ни на кратак рок, већ на прикривени, посредан начин и на дужи временски рок.

И на самом крају, Слободан Дивјак разматра утицај филозофских и теоријских идеја на настанак нацистичког и комунистичког система и у том контексту назначава постојећу природу руског и кинеског режима.

Кључне речи: цивилизацијски плурализам, схватања доброг живота и облици филозофије, западна и не-западна филозофија, нацизам, комунизам, руски и кинески режим.

Slobodan Divjak

The hidden life relevance of philosophy

In this paper the author tries to show in a specific way the essential relevance of philosophy in human history and life. That is, he founds his thesis on the fact that there were essentially different civilizations in due course of previous world history. These civilizations differ one from another not only in their understanding of good life, but also in their approaches to philosophy. This testifies to a sort of connection between different understandings of the ways of life and different forms of philosophy. For example, when it comes to philosophy, there is the deepest difference between understandings of philosophy in the Western and non-Western countries, but the same thing applies also to inherent ways of life in these countries. In other words, according to the author, different types of philosophy take part in the process of making of the different life styles which comprise personal and collective ideological, cultural and religious orientations, that is, customs, habits and substantial values; of course, not in a visible, direct way neither in short term, but in the hidden, indirect way and in long term.

And finally, Slobodan Divjak discusses the influence of philosophical and theoretical ideas on the making of Nazi and communist systems and on that background he outlines the existing nature of the Russian and Chinese regimes.

Key words: pluralism of the civilizations, understandings of good life and forms of philosophy, Western and non-Western philosophy, Nazism, communism, Russian and Chinese regimes.