Коста Бенчев
Софија, Бугарска

Ка појму европске кризе уопште и нарочито у вези са позним делом

др Јанка Јанефа (1900-1945)

„Европска криза се анализира кроз ничеанску оптику дионизијско-и/против-аполонијског. После историјске опаске, предлаже се дефиниција кризе и, сходно томе, наводе се три стадијума/врсте свести о кризи: ситуациона, каква је код Хајдегера, апокалиптичка код Орвела и квијетистичка код Шпенглера. Касније се сажето разматра логички парадокс који се може наћи у Ничеовом појму Јаких наспрам Слабих противника, а према логици његове Воље-за-Моћ, и тражи се излаз из парадокса заснован на напору др Јанефа да нађе нулту тачку у средини (а не заборављајући сократовску рационалистичку иронију као трећу „димензију“ такође) између дионизијског и аполонијског и  која припада низу ситуационих комбинација принципа Унутрашњег и Спољашњег, с једне стране, и Активног и Пасивног, с друге, а  која није  ни Екстаза ни Ентузијазам.“

Kosta Bentchev
София/България

“Towards the Concept of the European Crisis in general and in particular regarding the late opus of Dr. Janko Janeff (1900-1945)”

“The European crisis is being analyzed through the Nietzschean Dionysus-and/versus-Apollo optics. After a historical remark, a definition of crisis is proposed and consequently, three stages/kinds of crisis consciousness are identified:  a situational one as per Heidegger, an apocalyptic one as per Orwell and a quietist one as per Spengler. Afterwards a logical paradox that can be found in Nietzsche’s notion of the Strong against the Weak opponents according to his Will-to-Power apparatus is briefly discussed and an exit out of the paradox is sought based on D-r Janeff’s approach to find a zero point somewhere in the middle (while not forgetting the Socratic rationalistic irony as a third “dimension”, too) when the Dionysian and the Apollonian are concerned, belonging to a series of situational combinations between the principles of the Inner and the Outer on one side and the Active and the Passive on the other side, that is neither Ecstasis nor Enthusiasm.”

Иван Миленковић

(Трећи програм Радио Београда, ives_bg@yahoo.fr)

Зашто пре истина него лаж?: Хана Арендт и истина и лаж у политици

Тоталитарни режими двадесетог века – бољшевизам и нацизам (Хана Арент сматра да те две “патологије власти” задовољавају одређење тоталитаризма) – као системи “организоване лажи”, показали су да људске заједнице не само да могу да почивају на лажима, него и да, управо тим лажима захваљујући, (делотворно) функционишу. Хана Арент иде још даље: “Лаж је, пише она, један од ретких доказа човекове слободе”. Оваквим поставкама она доводи у питање онтолошки статус истине (последично и лажи), односно готово читаву традицију филозофије која је почивала (до Ничеа, с изузетком Макијавелија) на двема неупитним величинама: мишљењу као природној диспозицији човека и истини као водиљи смисла (индивидуалног и колективног живота). Ниче, дакле, доводи у питање и мишљење и истину, док Хана Арент ничеанску инспирацију преноси у промишљање политике. Савремена се филозофија друштва, утолико, нужно суочава с проблемом истине и лажи у политици и то колико због филозофских мотива (Макијавели, Ниче, Арент, Делез), толико и због актуелног политичког момента у којем се, пре свега у савременим аутократским режимима популистичке провенијенције (рачунајући и популистичке вође у демократским режимима: Доналд Трамп, Борис Джонсон, Марин Ле Пен, Жаир Болсанаро, Нарендра Моди), губи разлика између истине и лажи (у политици). Утолико – ако следимо Хану Арент – лажи се не супротставља, напросто, истина, већ слободан јавни простор (res publica) у којем је на лаж могуће реаговати истином. Утолико, најзад, будућност људске заједнице лежи управо на месту додира ове две категорије (истина и лаж) које се, у тексту који следи (дакле), не посматрају као моралне, нити као онтолошке, већ као политичке величине.

Ivan Milenković

Why truth at all  but not a lie?: Hannah Arendt and truth and lie in politics

The 20 century totalitarian regimes – bolshevism and Nazism (Hannah Arendt thinks that these two „pathological powers“ satisfy the definition of totalitarianism) – as the systems of the „organized lies“ showed that human communities can not only be based on lies, but that, thanks exactly to these lies, they can efficiently function. Hannah Arendt goes even further: „Lie is, she writes, one of the rare proofs of man`s freedom“. She challenges with such theses the ontological status of truth (and consequently of lie), that is, almost the whole tradition of philosophy which was founded on (until Nietzsche, but with the exception of Machiavelli) two unquestioned values: thinking as natural predisposition of man and truth as leading value of meaningful life (both individual and collective). Therefore, Nietzsche challenges both thinking and truth, while Hannah Arendt transfers the Nietzschean inspiration into the reflection of politics. So the contemporary social philosophy necessarily faces the problem of truth and lie in politics from the philosophical motives (Machiavelli, Nietzsche, Arendt, Deleuze), as well as because of the present political situation where, first of all in contemporary autocratic populist regimes (including populist leaders in democratic regimes: Donald Trump, Boris Johnson, Marine Le Pen, Jair Bolsonaro, Narendra Modi), the difference between truth and lie (in politics) disappears. So – if we follow Hannah Arendt – the lie is not opposed simply by the truth but by free public space (res publica) where the truth can react against the lie. Thus at last, the future of the human community lies precisely in the place of contact between these two categories (truth and lie) which in the following text are not considered either as moral or ontological, but as political values.